Како је једна фреска инспирисала једног песника
Наш чувени песник Милан Ракић је у својој песми Симонида описао шта се догодили са њеном фреском у Грачаници. Песма је настала 1907. године.
Прочитај Ракићеву песму и размисли о томе шта је песника инспирисало да је напише.
Ако желиш, подели своја запажања и утиске на форуму Српска средњовековна уметност.
 |
| Фреска краљице Симониде у Грачаници |
Милан Ракић: Симонида
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!