Филозофија 4

IV – 1. Да се вратимо сада на оно што кажемо у почетку: пошто свако знање и свако опредељење тежи неком добру, које је онда то добро за које можемо рећи да је циљ науке о држави и које је врхунско до свих остварљивих добара? – 2. У погледу назива постоји, углавном, код већине сагласност: јер и образовани и непросвећена већина кажу да је то срећа …

VII … – 5. Чини се да је такав циљ срећа, јер њу бирамо увек због ње саме, а никада због нечег другог, док друштвено признање, уживање, јак ум и сва [друга добра] бирамо за циљ, додуше и због њих самих (јер ми бисмо се определили за свако од тих добара чак и кад ништа друго не бисмо тиме добили), али се за њих одлучујемо и због среће, јер у њима видимо средство за срећу. Док, напротив срећу нико неће узети за циљ због неког од горенаведених циљева [почасти уживања, ума], или због којег другог циља. …- 9. Сви се, међутим слажу с тим да се срећа може дефинисати као највеће добро, али се [од нас] тражи да јасније кажемо шта је она уствари. – 10. То би се можда лако постигло ако би се схватио задатак човека. Јер као што се, без сумње, за фрулаша и за вајара и за сваког уметника, и уопште за свакога ко има пред собом дело и [његово] остварење, добро и успело састоји у [оствареном] делу, исто би се могло рећи и за човека, под условом да постоји неки његов задатак. … – 13. Преостаје [као специфична одлика човека] живот испуњен делатношћу која је својствена разумном бићу, и то таквом бићу које се, с једне стране, покорава разуму, а с друге, и само поседује само разум и мисли.

… – 14. … ако је тако; онда би, по нашем мишљењу, задатак човека био да води живот који се састоји у разумној душевној делатности и разумним поступцима, а задатак човека који се истиче врлином да то исто чини правилно и на најбољи начин.

Аристотел, Никомахова етика, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Kарловци - нови Сад, стр. 3 – 13. (1094а-1098а)