Ресурси за даље проучавање - о циљу због којег се бавимо етиком

Аристотел о томе шта је врхунско добро

IV – 1. Да се вратимо сада на оно што кажемо у почетку: пошто свако знање и свако опредељење тежи неком добру, које је онда то добро за које можемо рећи да је циљ науке о држави и које је врхунско до свих остварљивих добара? – 2. У погледу назива постоји, углавном, код већине сагласност: јер и образовани и непросвећена већина кажу да је то срећа …

VII … – 5. Чини се да је такав циљ срећа, јер њу бирамо увек због ње саме, а никада због нечег другог, док друштвено признање, уживање, јак ум и сва [друга добра] бирамо за циљ, додуше и због њих самих (јер ми бисмо се определили за свако од тих добара чак и кад ништа друго не бисмо тиме добили), али се за њих одлучујемо и због среће, јер у њима видимо средство за срећу. Док, напротив срећу нико неће узети за циљ због неког од горенаведених циљева [почасти уживања, ума], или због којег другог циља. …- 9. Сви се, међутим слажу с тим да се срећа може дефинисати као највеће добро, али се [од нас] тражи да јасније кажемо шта је она уствари. – 10. То би се можда лако постигло ако би се схватио задатак човека. Јер као што се, без сумње, за фрулаша и за вајара и за сваког уметника, и уопште за свакога ко има пред собом дело и [његово] остварење, добро и успело састоји у [оствареном] делу, исто би се могло рећи и за човека, под условом да постоји неки његов задатак. … – 13. Преостаје [као специфична одлика човека] живот испуњен делатношћу која је својствена разумном бићу, и то таквом бићу које се, с једне стране, покорава разуму, а с друге, и само поседује само разум и мисли.

… – 14. … ако је тако; онда би, по нашем мишљењу, задатак човека био да води живот који се састоји у разумној душевној делатности и разумним поступцима, а задатак човека који се истиче врлином да то исто чини правилно и на најбољи начин.

Аристотел, Никомахова етика, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Kарловци - нови Сад, стр. 3 – 13. (1094а-1098а)

Сенека о највишем добру

Сасвим је иста ствар да ли кажем: „Највише добро је душа која презире случајности и радује се само својој врлини” или: „Несавладљива снага душе, пуна увиђавности, спокојна у делању, а при томе богата човекољубљем и бригом за оне са којима саобраћа”. Оно се може одредити и овако: „Блаженим можемо назвати човека за кога ништа није добро или зло него само добра или зла душа, који воли поштење, коме је његова врлина све, кога случај не може ни уздићи ни сломити; који не познаје никакво веће добро него оно што га сам себи може дати и за кога се право уживање састоји у презирању чулних задовољстава”.

Сенека, Расправа о блаженом животу, Бонарт, Нова Пазова, 2001. (превео др. Милош Ђурић) стр. 34.

Имануел Kант о томе може ли се на општи начин одредити шта је срећа

Укратко речено, човек није кадар да са потпуном извесношћу одреди на основу неког принципа шта ће га заиста учинити срећним, и то због тога што би му ради тога било потребно свезнање. Дакле, да би био срећан, човек не може да поступа према одређеним принципима, већ једино према емпиричким саветима, као што су на пример: да треба да држи дијету, да буде штедљив, да буде учтив, уздржљив, итд.; савети, дакле, о којима искуство учи да они просечно најбоље унапређују добро расположење. Из тога произлази да императиви разборитости, тачно говорећи, никако не могу да заповедају, то јест не могу радње да представе објективно као практички нужне, да се пре могу сматрати за савете (consilia) него за заповести (praecepta) ума, да је потпуно нерешљив задатак који гласи: треба сигурно и на општи начин одредити која ће радња унапредити срећу једнога умнога бића, дакле да у погледу среће није могућ неки императив који би у строгом смислу заповедао да треба чинити оно што чини срећним, јер срећа не представља идеал ума већ идеал уобразиље који почива само на емпиричким основама од којих се узалудно очекује да би они могли одредити неку радњу којом би био постигнут тоталитет једног уствари бесконачног низа последица.

Имануел Kант, Заснивање метафизике морала, БИГЗ, Београд, 1981. (превео др. Никола Поповић), стр. 52, 54, 55 и 58.

Џон Стјуарт Мил о крајњем циљу моралности

По принципу највеће среће, како је горе објашњен, крајњи циљ у односу на кога и ради кога су све друге ствари пожељне (било да имамо у виду наше властито добро или добро других људи), јесте један живот што је могуће више слободан од бола и што је могуће више богат уживањима (бол и уживања узети с обзиром на квантитет и квалитет); притом тест квалитета и правило по коме се он мери насупрот квантитету јесте предност коју осећају они који су у искуственим приликама најбоље снабдевени средствима за упоређивање, чему се морају додати њихове навике самосвесности и самопосматрања. То је, будући по утилитаристичком схватању циљ људске радње, нужно и мерило моралности; моралитет се према томе може дефинисати овако: правила и прописи за људско поступање којих се морамо придржавати ако хоћемо да свим људима буде осигуран живот какав је горе описан, и то у највећој могућој мери;

Џон Стјуарт Мил, Утилитаризам, Kултура, Београд, 1960. (превео др. Никола М. Петровић), стр. 14.