Српски језик и књижевност 2

дужи историјско-књижевни одсек времена у коме се запажа јединство разнородних чинилаца: друштвено-идејних, социо-психолошких, општеуметничких и општекултурних, с једне стране,  и стилских, жанровских, теоријско-поетичких, с друге стране. Напоредо с термином књижевни период, употребљавају се и термини епоха и раздобље.

какву било

(лат. classicus ‒ класичан) ‒ књижевни правац који је најпотпуније дошао до изражаја у француској књижевности XVII века, одакле се проширио и на Енглеску, Немачку и Русију. Одликују га строга естетска правила, смиреност, једноставност, складност, разумљивост, истицање разума и идеала античке и ренесансне уметности. Главна начела класицизма изложио је Никола Боало у делу „Песничка уметност“. Основни задатак песника (уметника) је, стварање према природи, али не да је подражава (имитира), већ да ствара аутономну стварност у оквиру уметничког дела. Циљ уметности по класицистима је да треба спојити корисно и лепо, али у том споју морално се подређује лепом, јер лепота га оплемењује.

Књижевне врсте карактеристичне за класицизам су: трагедија, комедија, епопеја, елегија, идила, пасторала, ода, посланица, сонет. Најистакнутији представници ове епохе у Европи су: Боало, Молијер, Корнеј, Лафонтен, Расин, Лесинг, Гете а у српској књижевности најистакнутији представник је Лукијан Мушицки, мада се одлике овог књижевног правца препознају и код других писаца.

предавања на универзитету

осим Хрвата кајкаваца