(лат. sentire ‒ осећати, енг. sentimental  ‒ осећајан) – књижевни правац зреле просвећености, настао најпре у Енглеској између 1730. и 1780. године, а затим широко распрострањен у свим европским књижевностима друге половине XVIII века. Овај правац се даље развио и модификовао у правац предромантизам. Рађа се из осећања незадовољства постојећом друштвеном ситуацијом: све је више пропадања ситне буржоазије, сиромаштва и беде. Човек све више срећу тражи у себи, не у спољашњем свету и друштву („Срећа је у нама самима, а не изван нас.“).

Основно поетичко полазиште сентиментализма је давање предности машти и осећањима, окретање књижевности од разума ка срцу, од спољашњег ка унутрашњем, интимном. Од књижевних форми негују се елегије, исповести, дневници, писма – облици који по својој природи омогућавају исказивање субјективних садржаја. Негује се и роман: породични роман, сентиментални роман.

Најистакнутији представници сентименталистичког романа су С. Ричардсон, Л. Стерн, Ж. Ж. Русо, Ј. Ф. Гете. У српској књижевности значајан допринос овом правцу дао је Доситеј Обрадовић.