Ресурси за даље проучавање - посебност филозофског начина мишљења
| Сајт: | Платформа Министарства просвете за онлајн и хибридну наставу |
| Курс: | Филозофија 4 |
| Књига: | Ресурси за даље проучавање - посебност филозофског начина мишљења |
| Штампао/ла: | Корисник у улози госта |
| Датум: | Sunday, 27. April 2025, 13:42 |
Опис
На наредним страницама налазе се изводи из филозофских дела који се тичу посебности филозофског начина мишљења.
Хесиодова теогонија (постанак богова)
Дакле, Хаос би на самом почетку, а затим
Земља широких прси – дом вечит и сигуран свима
[Боговима што живе на врху Олимпа снежног,
Такође мрачни Тартар на дну широкостазне земље,]
А и најлепши бог међ бесмртним бозима – Ерос,
Од ког нам удови клону, јер бозима свима и људ`ма
Он нађачава срце у груд`ма и разумну вољу.
[Ереб и црна Ноћ од Хаоса беху потекли.
А од Ноћи се Дан и Етер родише опет,
Ереб обљуби Ноћ, и она их, заневши, роди.]
Земља је најпре породила једнако себи
Небо пуно звезда да целу је застре, а боз`ма
Блаженима да буде село сигурно и вечно.
Роди и велике Горе за пријатан боравак Нимфи,
Богиња које живе у горама, долцима горским.
Роди неплодно Море такође, што хучећ` набуја,
Ал` га без љубави роди, без љубавне жудње, а онда
С Ураном леже и роди Океан дубоких вира.
Још Хипериона роди и Kеја, Јапета, Kрија,
Надаље, Теју, Реју и Темиду те Мнемосину,
Фебу у које је венац од злата и Тетију љупку.
За њима роди се Kрон к`о најмлађи, лукава ума,
Страшнији од све јој деце. И замрзи плоднога оца.
Хесиод, Постанак богова, Веселин Маслеса, Сарајево 1975. стр. 12.
Разлика између мита и науке
Стога наука мора започети митовима и критиком митова; не са збирком посматрања, нити са измишљањем експеримената, већ са критичким претресањем митова, магијских техника и поступака. Научна традиција се разликује од пред-научне традиције тиме што има два слоја. Kао и ова друга, она своје теорије даље преноси; али она преноси и критички став према њима. Теорије су пренесене не као догме, већ са изазовом да буду претресане и побољшане. То је хеленска традиција: она може да се прати уназад све до Талеса, оснивача прве школе (не мислим „прве филозофске школе“, већ једноставно „прве школе”), која се једноставно није бавила очувањем неке догме.
Kритички став, традиција слободне расправе о теоријама, са циљем да се открију њихова слаба места, не би ли биле побољшане, јесте став разборитости, став рационалности.
Kарл Попер, Претпоставке и побијања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Kарловци - Нови Сад, 2002. (превео Драган. Д. Лакићевић), стр. 100.
О догматизму
Већина људи по природи је склона да у мишљењима буде догматична, јер људи виде предмете само с једне стране и немају никакве идеје о неком супротном аргументу, нагло се препуштају принципима према којима осећају наклоност, те немају обзира према онима који су супротно расположени. Неодлучност или просуђивање збуњује им разум, суспреже њихове страсти и зауставља их у деловању. Они су зато нестрпљиви све док не умакну том заувек тако непријатном стању, те мисле да се од њега могу удаљити жестином својих тврдњи и тврдокорношћу свог веровања. Но кад би такви догматични мислиоци постали свесни чудновате слабости људскога разума, чак и у његовом најсавршенијем стању, онда кад одлучује најпажљивије и најопрезније, онда би им наравно такво размишљање пружило више скромности и суздржавања и смањило њихово добро мишљење о самима себи и њихову предрасуду о противницима.
Д. Хјум, Истраживање о људском разуму, Напријед, Загреб, 1988. (превео Иво Видан), стр. 205.